Danas je 182. godišnjica smrti fra Augustina Miletića, velikog biskupa

(Fojnica, 16. 2. 1763. - Vidoši, 18. 7. 1831.)

Rukopis fra Bone Perišića ''Žitje fra Augustina Miletića, velikog biskupa'' priredile: Antonela i Ines ŠIMUNIĆ

Predgovor: Još odavno po vlastitom nagonu hotjeo sam u kratko napisat Ziće f. A. Mil. al budući nješto od  vještih perah f. Mariana Šunjića i f. Lovre Karaule ispisano, za tim me želja mimojde i dok kasnie od drugih potaknut, da pače aman usilovan, drtavu (?) ruku stavljam na pisanje, premda posve s' malom spravom, a manjim znanjem, proseći od Ba milost i pokriepljenje i pomoć Onoga, koga kanim opisat. Ostalo i Predgovoru.

Fojnica je varošica ležeća u malenoj, al ugodnoj ravnici, sa svi strana planinama i brdima obkoljenoj, i sad kad ovo pišem oko 400. kućah, i prieko 2000. stanovnikah, i to samo katoličke, i mohamedanske viere imajuća (a s' početka ovoga povjedanja ni tretinu toga nije imala) s' jednim starinskim Samostanom fratarskim još pria, ali poslie zauzetja Bosne, na podnožju visoke planine Zeca, sagradjenom. Ova varošica jest mjesto rodjenja f. Aug. Mil. Rodjen od poštenih, i bogobojećih katolikah: Agustina Miletića zanatom zlatara (Kujundje), i Ivke Kulierove na 16. veljače 1763. na sv. krštenju ime zadobih Toma. Njekoliko (malo) godinah proživši  izgubih ljubeznu i brižljivu majku, koja umrih od kuge god... Ostavši tako još nejačak sjerotče, s' jednom sestricom, a otac mu opet, za potriebu, oženivši se, da nije od maćehe ljubeznivosti materinske izčekivat mogo, po sebi se razumi. Pripovieda se, da je u dietinstvu i goveda čuvo; al čijih? obćenih, ol svojih? nezna se. I otac njegov čini se, da nije zadugo živio, jer nemila kuga kojase je prošastoga vjeka često povraćala, i harala, i njega je pokosila; a kasnie i maćehu, pak i sestricu. … već neznam ol' pria, ol poslie nego je primljen na Samostan na nauke.  Imo je ćud veselu, al bezazlenu, pamet otvorenu, i oštru, tako da je još dečakom u Fojnici znao njeke latinske rieči, i kratke čitave izreke progovarat. Takom oštroumnosti da je u naucim vehoma mimo druge napriedovo, more se razložito sudit; što mu i ostali život očevidno potvrdjuje...

Stupanje u Franjevački red, studij i služba generalnog lektora: Za red serafinski podobno pripravljena obuče još s' dvojicom drugova na 24. Velj. 1779. O. m. P. f. Ivan Skočibušić za onda Državnik; koi ga dosašte 1780. g. i na profession pripustih, ali stopon (?) na 24. Travnja. Uzrok oduljenog profesiona uprav nezna se; samo se veli: propter rationes. Na oblačenju promjeni - odabrah ime Agustina, svoga roditelja; ali kako mlogi misle, da je to bilo s njekim višim nadahnutjem zadobivši ime glasovitoga Naučitelja Crkve Sv. Agustina, koga je i odveć slavio, i u mlogim djelim sličan mu biti nastojo. – Propisane nauke, koliko se moglo, u Državi dovršivši, bi poslan, najprie u Gradec u Štajersku za Retoriku; a zatim (po običaju ondašnjem), u Taliansku za zadobit, i usavršit se u drugim znanjim potriebitim, i izvrstitostima  redovničkim; jer su u ono doba, malo koga drugud, izvan Talianske slali; ali moglo bi se mislit, da je najviše u Bolonji, gdie su i drugi bosanski pitomci najviše učili.

Koliko je pak u obadvoj struci napriedovo očito sviedoči vas njegov život, mlogostrukim naukom i izvanrednim kriepostima priobilan. Potvrdjuje i to što jedva svršivši nauke vriedan je od Stariešinah našast, da iste zriele nauke, i krieposti i u druge prisadjuje; tj. lektor generalni posto je najprie u Breši zatim u Padui; i to i Mudroljubja, i Bogoljubja, s' velikim napriedkom učenikah, koji su ga i štovali, i ljubili. U tomu poslovanju prieko 9. godinah proveo je. Vidi se, da su mu bili sudrugovi, a morebit ujedno s' njim i lektori: f. Agustin Kujundžić Kreševljak, i f. Pilip Bošnjak Ercegovac, s' kojima se je i poslie dopisivo, i do smrti priateljevo.

God. 1799. izlazio je u Bosnu, za pohodit znance – za malo. Dok je u Padui lektorom bivo, često je obćio sa Stiepanom Borgiom Kardinalom, i pro-praefektom Propagande, koi u njemu videći visoku učenost, i izvanredne krieposti, koje su ga resile, vrlo ga cienio, i s njim često obćio.

Imenovanje biskupom: U to doba, tj. oko god. 1802. fra Grgo Ilić iz Vareša Bkp…  i Namiestnik Apostolski u Bosni, budući ostario, i god. 70. primetnuo, s' dogovorom Stariešinah Države, zamolio je Sv. Stolicu Apostolsku da mu dadu pomoćnika iz Biskupata s' pravom nasliestva poslie njegove smrti. Koliko mi je poznato, bili su za to, po starom običaju, predloženi f. Mato Ivekić izsluženi Državnik iz Varcara; f. Agustin Kujundžić, i treći, ako nije f. Pilip Bošnjak; a od Milete nije ni uspomene bilo. Svatko se je nado, da će to dostojanstvo na Ivekića past; a i vriedan je bio porad svojih mlogostrukih zaslugah u Državi, i velikoga nauka. Ali budući Miletić poznat bio, i vele štovan od Kardinala Borgie, ovoga vruće priporučio Sv. Stolici, zajedno i njega obznanivši, što namjerava s' njime. Miletić se je ponizno opiro tomu predstavljenju, ali što priatelji nukajući ga, što Borgia navaljujući, da primih zvanje, najposlie, ne brez suzah, privoljih.

Sv. Otac Pp. Pio VII. priporuku Borgie primivši, tomu brieme napravivši, i … dade mu naslov ''Biskup Daulianski'' – u A. koji (Grčkoj): ovo je poslie pronašo isti Miletić, misleći s početka: gdie je ta Daulia, od koje naslov nosi? – Veselje se veliko porodih u Padui kod sviuh redovnikah, priateljah, znanacah porad tolikog' odlikovanja Miletina… Ovaj biaše zaželio, a more bit isto tako i kardinal Borgia, da se za Bkpa posveti u Rimu, ali to nikako ne bih po volji gospodi Paduanskoj, zvaničnicima, redovnicima, i svima znancima, želećim, da u njihovu gradu, gdie je toliko godinah boravio, i svetu pomast Biskupstva na njihov očigled primi. I ovoj stranki srieća se nasmija. Odredivši volju ispunit svojih priateljah, počele su se velike priprave činit, za ovi Sv. Čin… dostojno, i veličanstveno obavit, i svote novčane obilate za trošak prinosit za što svečanie provest, i proslavit njegovo posvećenje..- God. indi 1803. mj… dana… u Crkvi redovničkoj bi pomazan od ...  s' privelikim veseljem…

Služba pomoćnog biskupa u Bosni i Hercegovini: Poslije rečenog putovanja već jedva željno  izgledan priko Dalmacie na Livno izadje u Bosnu, i prispio u Fojnicu na … 1804. Da je svagdie bio s' neobičajnom radostju, i susretanjem dočekan u Fojnici, suviše je i kazivat. Nakon maloga odmora u Fojnici, ode u Sutjesku, da se prikaže, i pokloni svome predstavniku (Principalu, Bkpu f. Grgi).

U doba imenovanja Miletića za Bkpa dogodih se njeka raspra medju Bkpom f. Grgom, i Starješinstvom državnim poradi njekih oli nesporazumljenjah, oli što bi f. Grgo kadkad, brez pitanja, i privoljenja otacah države (Definitorja) njeke odredbe osobito u odciepljivanju, i novih župah ustanovljenju činio. Ove raspre priopćio je f. Grgo Sv. Skupu od raširenja viere. Sv. Skup hotjeući to medju stranama poravnat, taj poso naložio je Miletiću, stavivši ga sudcem svrhu stranakah parbećih se. Potezala se ta raspra godinu, više li manje li danah,  s' čestim dopisivamnjem s' obe strane, a najposle skupljanjem svega Definitorja  u Sutj…. gdie Miletić s' osobitim oštroumjem, i blagostju ugodnom sebi prirodjenom obe strane je pomirio, i u sklad željni doveo, s' velikom svoga imena slavom. – Zatim ne malo dugo stavljen od Generala Reda f… za nadzornikah (Comissara, cum plenitudine potestatis…) redovnikah u ponašanju, i stegi redovničkoj; koju je čast obnašo do poslie smrti f. Grgine, a posle se svojevoljno odreko da more lašnje Bkpa obsluženje ovršivat. Da je pod njegovim nadgledanjem, i budnim okom još većma procvalo obsluženje redovničko u Državi, sumnjati se nemore. I to sve većom stranom na najugodnii način, tako, da su ga Redovnici više ljubili, nego su ga se bojali; i od ljubavi svaka naredjena dragovoljno činili, dotle, da je za njegova življenja osobitim načinom dobro – izgledna bila Država u svemu.

Starii Bkp f. Grgo stekavši u Mileti pomoćnika, s njim je dielio breme pastirstva, tako, da je Miletiću, kao mladjemu, i krepkijemu zapala veća, i mučnia strana Biskupie; tj. sva Ercegovina i druge župe na samostan Kreševski, a tako sve župe na Fojnički samostan spadajuće: Krajina, i sredina Bosne. Ovo je tako razdielio, da bi u tri godine sva mjesta svetim pohodjenjem obišao, svetotajstvom Potvrde mladež obdario, i svetim pastirskim govorenjem, i ponukanjem spasonosnim u vieri potvrdio. Koji je običaj i poslie prosliedio iza smrti f. Grgine, kad je svekoliko brime pastirsko na njegova ramena spalo; s' kolikim plodom duhovnim znadu ona vrimena njegova pastirovanja. U ovo isto doba svoga mladoga pastirovanja (a i poslie f. Grgine smrti) čuo sam od stariih ljudih, očevidacah, gdie poviedaju, da je Miletić, osobito u zimsko doba, kad nije vrieme od sv. pohodjenja, u nedieljne, i svečane dane u Crkvi Fojničkoj, često zaodieven kratkom košuljicom (kutom), imadući trouglu kapicu na glavi, izlazio na Pulpit… i ondale rieč božiu svoim ugodnim glasom za dulje vriemena naviešćivo.

Kad je bio Comissar Generalov Reda, mloge je iztriebijo neurednosti, i mloga koristna uveo. Medju prvim zaslugama more se računat oslobodjenje djetce samostanske od mlogih, različitih, nepodobnih, i uprav nepristojnih poslovah, i službah; drugo: bolje uredjenje školah, i naukah. Još od davna, nezna se s' kakvih uzrokah, ali porad pomanjkanja potriebitih služiteljah svietovnjih, tj. momakah, ali iz drugih svrhah, djeca samostanska, koja su došla da se pripravljaju za stalež redovnički, naizmjenice, tj. od nedielje do nedielje dužna su bila obavljat poslove posve svome znanju nepristojne, kano čuvat ovce, i koze samostanske, koje su onda bile mlogobrojne:  imala su iste klat, i kasapit: bit sudarom, tj prat sudje, i čistit pilo: prinosit knjige u druge Samostane, kao u Kreševo, i Sutjesku, a tako i njihove ondale; i t.d. Da su pak djetca takim poslovima zabavljena i manje se u potriebitim za Red pripravljala se, i nemarnia u noucim imala bit, svakomu lahko u oči upada. Ove, i druge ovim prilične nepodobštine kruto je zabranio Miletić, i posve ukinuo. To izposlovavši počeo je bolje  i škole uredjivat odveć zanemarene. Priašnja su djetca pribivala u jednoj mračnjoj sobetini pri zemlji u tako zvanom Pilu, gdie su poslie ugalj (ćumur) sipali, i Ćumurnicu prozvali, pak ji je podigo na prvi kat (trakt) u sobu dosti prostranu, premda dosti mračnu, al' ipak mlogo udobniu od priašnje dolnje.

Primjestivši tako djetcu zgodnie, nastojo je izabrat jim izvrstna Učitelja. Ovaki se ukaza f. Marian Jakovljević, iz Varcara. I izbor bih pogodan! F. Marian misnik ozbiljan, pravi redovnik i ljubitelj mladeži, ali ne umizgatelj; školskog reda obslužitelj, i sasvim zdat za učiteljstvo, postavio jim odmah uredbe, kojih se imadiahu strogo držat. Gramatika budući starinska, i dosta nerazumljiva, f. Marian ju je po sebi razgovetno ispiso; i ne samo za se, nego i za mloge učenike vlastoručno. Tako isto i Sintaksu, Synonimiu, Composita: i to u obilnosti, da su se za dugo njegova pisma primećala, i iz njih mladež učila; ali se s' vriemenom oderala, tako, da se ni listić nemore nać; što je velika šćeta!... S' kakvim pak napriedkom On je pridavo, sviedoče njegovi učenici, a poslie izvrstni Učitelji, i glasoviti misnici, kao Šunjić, Vukadini, Čujići, Sitnić, Zubić; i t.d. A ovdje sve najviše zasluga Miletića, koji je vrstne Učitelje znao izabrat, kano rečenoga f. Mariana, fra Ivana Šimkića, i druge; tako da se more pravo reć, da je od onog vriemena bolji temelj samostanskim naucim položen.

God. 1813. 1. Ožujka, na pokladni ponedieljak priminuh u gospodinu f. Grgo Bkp, poslie nego je od g. 1796. 19. godinah slavno Bkpsko priestolje u Bosni držo, od godinah dobi 7… Bio je čoviek vrlo naučan; osim drugih u Državi obnašanih častih, dva put Državnik. U svojim svima, osobito pastirskim, poslovima vehoma točan, i koji su mu se stranputni vidili, oštri sudac. Naravi dosta čvrste, i svojih pravah strogi branitelj, tako, da je kadkad u neslogu sa stariešinstvom državnim stupio; kako je gor napomenuto… Ostavio je za uspomenu njekoliko Pripoviedanjah (Predikah); istumačenje nauka Krstjanskoga ukratko; i Uprave pastirske; četiri djela, koja se i sad od puka prigovaraju, sastavio je, i druga; koja su sva uštampana u ... g… Bio je veliki štovatelj prisv. Srdca Iss. njegove prilike iz Rima dobavio, i Redovnike bosanske učinio dionike Bratovštine istoga srdca… Ovomu pokojniku Miletić je držo u Fojnici mrtačke obrede; tj. Officie, i misu prid mlogobrojnim pukom, žalostivim srdcem…

Apostolski vikar u Bosni i Hercegovini: Poslie smrti f. Grgine sve brieme, i sva briga pastirovanja na Miletina se ramena svališe, i otvorih mu se priširoko polje poslovanja apostolskoga. S' kakvom pak vrućoželjnostju, skakvom li pomljom i brižljivostju prihvatio se ovoga nelahkoga poslaništva od Boga mu izručenoga, sviedoči mu vas život, i djelovanja izvrstita. Najprie je vas priširoki, i s' mnogim tegobama skopčani Vikariat Bosanski (ko što je i pria činio) na tri strane razdielio; tako da svaki kraj u tri godine pohodi, i duhovno pokriepi; tj. Posavinu, Krajinu, i Ercegovinu: a kad i u četiri godine, tako da bi svake pete godine slao izviešća u Rim od svoga poslovanja pastirskoga. Običavo bi pak polazit češće puta odmah po Uskrsnim blagdanjim, riedje po Duhovskim, kako je duljina puta, i veći broj Župah iziskivalo; a vraćo bi se prid sve Svete. Zašto je pak toliko zadržavo se uzrok je važan. Miletić nije htjeo trkimice svoje poslove obavljat, nego promišljeno: znao je On, pomalo vježbanjem, i prokušanjem, stanje svake župe, njihove duhovne potriebe po nase; njihova pomanjkanja, i rane duhovne, kojim je potrieba lieka; sve je to On dobro promislio, da jim mogne pomoć, i ostavit jih bolje, zadovoljnie, i utješenie, nego jih je zateko. Imo je u svakoj župi prigledat pomljivo sve Župske matice: Krštenja, i t.d. i njih popravit, i u bolji red stavit. Imo je gdiedgdie opomenit mlitave Župnike, da budu revnii u izvršivanju svojih dužnostih, podieljivanju Svetotajstvah; Čistoći Oltarah, i ruha Misničkoga i t. d. Imo je često u primlogim miestima prokletce, osobito porad ženidbah nezakonitih protiva crkvenim naredbama, prid svietovnjim turskim sudom učinjenih: nepriatelje medju sobom pomirivat, i tužbe blago saslušavši, svakom pravdu krojit i od zlih navadah odučivat, i na put spasenja svakog dovodit. Ovo je činio osobito u kriepkim svojim govorenjima, i pripoviedanju rieči božie, a i svakomu na pose, kako su duhovne potriebe iziskivale.

Ovo je sve činio s' blagostju pastirskom tako, da ga je svaka župa s' velikom pohlepnostju dočekivala kao Apostola, a na rastanku s' obilatim suzama izpratila, želeći ga opet što pria vidit, i njegovih se sladkih opomenah… naslušat… U putovanju bio je sputan, a neumoran. Ranio bi od mjesta, od koga je pošo, da more na vrieme prispiet u drugo odredjeno: a nije ipak odputovo nerekavši pobožno S. Misu, i druge molitve; a tako i Sv. Officie: a i putujući svedjer je s' družinom molio, osobito molitve strieljajuće (jaculatorias) prigovarajući… Jašio bi po običaju, na konju, premda bi veliki komad puta pješice privalio, budući nogah čvrstih, i pljućah zdravih. Nebih pripušćo da ga mlogi prate, oli dočekaju, osim u mjestim pogibljivim, i to sputno, brez halabuke; ali tko će svietu izgrede pripriečit, osobito u puškaranju, i veselom pjevanju; što bi ipak On, premda prikovoljno, podnosio. A što je muke podnio putujući od župah do župah u ono doba tako raštrkanih, i po 12-14-16-18. sah. rastavljenih? i to prieko putovah krševitih, u vriemena najljućih Turskih bašalukah, i hristjanskih ajdukovanjah: koliko je putah imo prinoćit u istim šumama pokrit gunjcom, oli kabanicom za noć trkimice provest! To se sada u vrieme mirno, i u blizini župah nemore lahko prosudit.

S' takim načinom sveta pohodjenja čineći, da je veliku korist duhovnu u puku katoličanskom bosanskom prouzrokovo nemore se zaniekat; osobito ako se u obzir uzmu njegova uzvišena, a ujedno razumljiva pripoviedanja, koja iz jedrih prsiuh, glasom zvučnim, i ugodnim češće prieko sahata imo, koja su i najotvrdnutia srdca na skrušenje i poboljšanje života ganula: sviedoci su suze puka, njega slušajućega, obilno prolivene, koje niesu nigda izostajale, i želja opet ga čut, i hranu duhovnu rieči Božie iz njegovih zlatni ustah primit. Da pače isti turci, i hristjani, njegovim Svetinje dobrim glasom namamljeni dolazili bi blizu puka krstjanskoga na sv. bogomolju (Misu) sabranoga, i iz pristranka ćutili bi njegova sladko-riečna, i užgana priepoviedanja, pak bi poslie krstjanima govorili: ''blago ti se vama, kad imate takvog Bkpa!'' I to s' takom koristju bivalo je, da je mloge od hristjanah (grčko-istočnih sliedbenikah) u krilo Sv. katoličke Rimske Crkve priveo…

Od obćenja s' turcim, koliko je većma mogo, uklanjo se je, da ne bi kakvu protiva sebi sumnju prouzročio; ali nije moguće to bilo, osobito u svetim pohodjenim, kad bi čuli, da će jim doć u blizinu; zato bi naredili Župnicima, da jih obznane o njegovom došastju, osobito Velikaši, Bezi… koji izvanrednim njegovim dostojanstvom, i hvalom napunjeni došli bi ga u župskoj kući pohodit; ali On ostavivši sva druga na stranu, kao politiku, i t. d. pripušćo bi se odmah tumačit Otajstva viere, i nauk krstjanski tako razgovetno, da su mlogi uviereni ostali, rekavši: ,,baš je tako Bkpe!, sve je to tako”: - al ipak u ono najvišega bašaluka, i intolerancie vrieme, niesu se smjeli obraćat. Najposlie bi jih zamolio, da šćede krstjanluk, s' njime blago postupaju, a osobito nedieljom, i svetkovinom da jih ni na što ne siluju, nego pripuste svoj krstjanski zakon slobodno provodit: što su mlogi poslusali. – Od ove iste gospode bosanske, ako niesu odlazećega Bkpa lično odpratili, davali su svojim krstjanskim poslužnicim, (momcima) svoje osedlane konje da ga isprate, pozdrave, i njegovim se molitvam (dovom) priporuče. Tako je bilo prema Mileti Bkpu i u istim turcim odanost, i štovanje.

Kad je nastupio u svemu Biskupatstvu jur pok. f. Grgi, izabrao je za svog obćenog Namjestnika (Vikara Generaloga) f. Dominika Franića, iz Vareša, koi mu je bio i pria Tajnik (sekretar), Lektora Iubilata, Čovieka odveć naučna, bogoljubna, i strogog Reda obslužitelja, s' kim se je još u Talianskoj pozno, i priateljstvo svezo, premda u dobi nješto malo stariega, i koje priateljstvo medju njima bilo je neprekidnuto čvrsto, i svedjer rastlo, i u najboljem skladu, i kad je rečeni dva puta bio Državnik, i Komisar obćeni Generalov. A od god. 181… izabro je sebi Tajnika f. Mariana Jakovljevića, čovieka sasvim Bogu odanoga i od koga gori u meštarstvu spomena. Ovakim pomoćnicim, kano ti s' dvama krilama podpomožen, vas je tegotni poso Biskupovanja nosio, nebudući u ono doba drugih pomoćnikah, kano namjestnikah zdvoranjih (Vikari foranei) osim u Ercegovini, kao odalečenioj, fra Frane Kraljevića – vikara… Od drugoga njegova načinja življenja mučno je sve točno popisat i da je pero vieštije jedva bi ipak polovično moglo natuć, osobito sada u vrieme od njegove čestite smrti jur 50. godinah odalečeno: ali njeka, koja na pamet padaju potriebito je častnom Čitateljstvu priobćit i za izgled stavit, da tolikoga Čovieka uspomena posve u zaboravi neostane: a tako i njegov značaj (karakter) osvietlit.

Tako, kako pria bih rečeno, primivši Miletić brieme Biskupatstva u prostranom, i raštrkanom (Vikariatu) bosanskom onamo sve sile naprego je, da puk pravovierni njegovoj duhovnoj brigi poviereni bude i na ovomu svietu sriećan, čisto ispoviedajući Vieru katoličansku, i točno u svemu izupunjajući zapoviedi Božie, i Crkvene, a na drugomu viečno blažen u Bogu. Zato nije nikakvu trudu prašćo, koi bi na spasenje dušah vodio; da bi pouzdano mogo reć: ,,quos dedisti mihi, non periit quisquam ex eis, nisi ete”. A da to lašnje poluči sebe je istog u krieposnom življenju svedjer uzdržavo, da se mogu njemu u istinu one rieči S. Petra Apost. primjenit: ,,živa prilika, i izgled svoga stada učinjen iz srdca”, jerbo štogod je u njemu bilo dobra, bilo kriepostna nije bilo usilovano, nije bilo samo izvansko, i na očigled, već uprav iz vriela čistog dobre duše iztjecalo je.

Pisani radovi: Nikad danguban, uviek poslom zabavljen, jali moljaše, jali štijaše, i pisaše. A piso je mlogo, i primlogo, najviše za upravu i posebnu toliko Župnikah, koliko i puka. Tko će izbrojit koliko je izvrstitih pripoviedanja sastavio, koja su ipak, rekav na šćetu, i sramotu!, poslie njegove smrti iz Fojnice drugamo prinešena, i možda izgubljena… Nije bilo u prostranom Vikariatu Župnika, koi mu je porad kakve mu drago potriebe piso, da nije od njiga primio vlastoručnog odgovora; a mlogi i mlogo pisamah, tako da poslie smrti njekog Župnika našlo se je 82. pisma vlastoručna Miletića. Kad bi pak piso u Rim oli na Sv. Otca, oli na Sv. Skup, oli komu kardinalu, oli Gen. od Reda to bi uviek s' velikih koljenah, ko S. Fr. Ksaverio, od poniznosti činio.

Osim drugih spisah, za koje se nezna, sastavio je Katekizam, tj. Istomačenje nauka krstjanskoga tako bistro, i jezikom čistim, da ga svak lahko shvatiti more; tako veleumno, i obilato, da mu se ništa pridat nemore. Dielo izvrstito, koje je zarad svoje razboritosti, i bistrine od svakoga vehoma pohvaljeno. Ovo je dva puta tiskom izdo prvi put u Splitu god. 1815. a drugi put u Rimu 1828. U isto doba izdo je Naredbe, i Uprave pastirske, za dobro vladanje koliko Misnikah, toliko Krstjanah, pune duha božiega. Sastavio je i priplemenitu molitvu: ,,S' krušenim srdcem”, koja se prigovara prid pukom, kadgod se mladih nedieljah poslie Mise pučke prisv. Otajstvo na svetčani poklon istavi. Piesmica ,,Ponizno se” iz Talianske ,,Vi adoro” njegovo je dielo. Piesme žalostne koje se sada kad i kad, a pria su se češće u vrieme Put križa pievale, takodjer su od njega sakupljene; od kojih staria počimala je ,,Ječi gora Kalvarie”: a druga popravljenia: ,,Na planinu Kalvarie” i t. d… On je može se s' razlogom reć, sastavio kratka promišljanja naški, koja se štiju uz Zabave duhovne, budući se pria štila iz knjižicah, i to oko god. 1810-i, jer jih pripiso F. Angjeo Franić njegov zatajnik.

A tko će moć dosta znat, koliko je pisama opremio u Rim, u Beč Cezaru; na namiestničko Vieće Ugarsko, različitim Biskupim Madjarskim, i Talianskim, Velikašim, i gospodi, s' kojom se je dobro poznavo, u sporazumljenu bivo, i često se dopisivo. A čudo, što u njegovim tolikim pismima neima nikakvih tužbah, osvadah, nego za svakim liepo, blago, i iskreno.

Odnos prema Provinciji: Provinciju uviek je branio, i ako bi gdiegod koi od stariešinstva po slabosti, al' od neznanja pogriešili, razborito ogovaro, mješajući i sebe, da i On često pomanjka. A tako i nutarnji mir s' Otcim Državnim svedjer nepomućen uzdržavo; veleć, da mu ništa nemore bit od sklada bratimskog, (Vere filius pacis). Al' ipak privatne osobe, ako bi, ko što se dogadja svagda, rogobadne, i neuredno hodeće pokaro bi i oštrie, da se poprave, i da drugi na tudjim ledjama nauče se. Ako bi od koga brata Misnika štogod posumljio po nagovoru koga god, poslie opazivši, da je privaren, nebi se stidio popravit, i prvi od sumnjičenoga oprošćenje ponizno prosit. Doisto velika kriepost!

Nabavke crkvenih stvari, svečane mise i propovijedi: Crkve, Otari, ruho Otarsko da se u svojoj cjelini, i čistoći uzdrže vehoma bi priporučivo, i sam nastojo Nakit u Crkvi fojničkoj  najliepši, koi se na najviše blagdane iznosi On je nabavio sakristinskim, a najviše svoim troškom: a tako priliepi, i priskupi zlatni Pridoltarnik, kako bi govorio, troškom trgovačkim, al' je i od svoga poharčio, premda bi od toga šutio. Nabavio je takodjer i veliku lampadu Caklenu s' prinosom iz Mletakah i svilenim zastorom do 100. pletah. Kalež veliki, i Monstrancu najliepšu činio je po zlataru prinačinit, i druge Crkvene nakite nezabiljene… Dobavio je velikih bielih sviećah, jednu mložiu, tako da i sad, poslie tolikog raspa, i nečuvanja, poslie 50. god. duraju. Srdca Isusova priveliki štovatelj naredio je, da svaki dan, kad se poslie ručka pjeva antiph. ,,Suscepit” gore prid  prilikom 4. biele svieće njegove…

Mise pučke u velike blagdane s' velikom svečanostju, kako mu dolikuje pjevo je glasom kriepkim i ugodnim, i rieč božiu pripoviedo tako jezgrovito, al razumno, da nebi bilo dosadno ćutit ga i više od sahata, a puk bi željno slušo, kon da Angjela sluša, uprvši u njega zenice brez trenutja, da nebi koja rieč u zalud pala; tako je srdca svačia zanosio: i isti glasoviti pripoviedaoci Misnici čudili bi se njegovoj sladkoriečivosti, i zanosljivoj obilnosti, da su ga njeki u pripoviedanju prilikovali S. Agustinu, Ivanu Zlatousnomu, da pače S. Pavlu Ap. Kadgod bi na Božić po dvije Mise pievajući, i dvie predike držo; tj. u noći, i prid podne. A dok je bio mladji često je putah izlazio na pulpit obučen, i trouglu kapu imajući na glavi, pak bi nedieljom i vrućinom božiom podpaljen, rieć njegovu naviešćivo. Osim toga, i u mlada doba, a i pod starost u večer poslie božanstvenog Officia izlazio bi prid Otar S. Frane i ondale razgovetno tumačio, i pito dječicu nauk krstjanski, ko priprostiti kateketa. Ovakim načinim, da je koristno djelovo na puk, mloga pomanjkanja izkorienivši, koja su pria bila, a i poslie se opet uvukla; duše na put spasenja svoim naukom, a najvećma dobrim izgledom privodio nemore se zanikat, nit zadosta iskazat.

Posebne kreposti: Od njegovih posebnih kriepostih njeke su gori samo napomenute; a druge takodjer valja, makar u kratko spomenut. Osim vrućoželjnosti, koju je gajio za spasenje puka, brigu za spasenje svoje duše nije nigda zaostavljo. Prieko potriebitih poslovah u upravljanju prostranoga Bkpata, štogod mu je pritjecalo utrošio bi danom, noćju u molitvi, i promišljanju viečnji istina. Držo bi prid sobom na trpezi, na kojoj bi piso, osim propetja, i golu glavu (Kalvariu) iz Talianske donešenu, kako je kazivo, njegova dobroga priatelja umrvšega, (redovnika?) i koju je obnoć opet stavljo više glave posteljne da u svako doba smrt pomišlja, i za nju se valjano pripravi. Buduć da je uviek petkom sušio, tj. ništa nejeo, a za mlogo godinah ništa nevečeravo, ne jednoč dogodilo se je (barem u Samostanu) da nije od ručka u četvrtak do ručka u subotu ništa okusio: zato kad bi drugi Misnici za trpezom bili On bi svakog petka u Koru put križa bogoljubno činio, a svaku večer u nuglu kora sakriven, i k zemlji prignut u svetim promišljanjima za mlogo vriemena, i do njeke dobi noći zadržavo bi se.

Drugih danah večero  bi s' bratjom, zadovoljan hranom svima obćenom, osim Kruha, i vina svoga; i to da manje bude troška Obćini redovničkoj. A što bi priteklo vina, davo bi svom vik. Gnl. oli Tajniku. Za trpezom uviek bi se premda zbiljno držo, al' bi ipak bio veseo, i štogod bi korisna kazivo, ol tumačio. Poslie ručka, i zafalnosti u koru, išo bi u Convers. Na obćenu disciplinu u dane običajne svedjer bi dolazio, i zafalit Bogu poslie ručka, i večere, premda nevečerav, nigda nije propušćo. A tako jutrom rano u svojoj kapelici bogoljubno rekavši S. Misu (što osim bolesti nije ostavljo), otišo bi u kor za slišat s' koljenah jednu, više li Misah, kako bi mu vrieme pripušćalo: to tako skrovito, da se je jedva moglo opazit: isto tako nedieljom i svetkovinom svedjer bi Misu pučku slišo, i rieč božiu ćutio u najposliednjom kora miestu na velikim koljenam klečeći. Uz velike svetkovine dolazio u kor, za s' ostalim redovnicim ujedno božanstveno Officie govorit, oli pjevat; a uz ostale dneve isto govorio bi, i to na vrieme odredjeno, sa svoim Tajnikom. Ovim načinim pravoga bogoljubstva zadobio je dar sv. Ustrpljenja, i odrečenja sebe istoga (samozataje) da je mogo i veće neugodnosti podnosit.

Sobica njegova bila je pripostita, more se reć na najneugodniem mjestu, budući tonljiva porad ispod nje praznina od triema; a drugo sa svi stranah na udarcu, i uprav porad hodanja po samostanu, osobito pored vike, i krike djetčinje iz bližnje jim škole; što je ipak mirno podnosio, a rietko opominjo, držeći se u ustrpljenju, a ljubeći mladež i premda On za potribu  prieko poda idjući tako tiho, al' ipak brzo hodio je, da ga nebi lahko tko opazio; a noćju skinuo bi obuću, da ga tko nečuje, ali koga on da neometa…

Rečeno, da sobica njegova biaše priprostita brez ikakve spreme, i nakita, osim knjigah, i njekoliko slikah, medju kojim lika Pia Pp VII. koga je odveć štovo, i S. Agustina njegova Imenjaka, i priprostito propetje drveno uviek prid očima na pisaćioj trpezi. Kroz njegovu sobu uz dugulj vodila su vrata u drugu sobicu, koja je služila za kapelicu, gdie je Sv. Misu privatno govorio, u ruhu odveć čistu, al ne skupocienu; imajući Otar prinosljivi, koga kadkad sa sobom u Sv. pohodjenja nosio: a sada se nalazi u Vidošima, kud ga je njegov Tajnik f. Lovro Karaula odnio iza smrti Miletića. Svoju sobu kroz 12. i više godinah nije pripustio da se grije, nego kroz cielu žestoku zimu podnosio bi dragovoljno priveliku studen. Kako je pak u sobici priprostito se držo, tako i u odjeći: svedjer je Abit redovnički od proste čohe nosio, i s' njim se dičio. Isto tako i aljine biskupske sputne su bile, od pripostite, i jeftine čohe. A i druge stvari biskupu pristojne imo je odveć u štimanju ljudih od male važnosti. Križ biskupski zaparsah bio je od srebra pozlaćen, brez verigah (sindjira) zlatnih, viseći o gajtanu svilenomu, malo žicom zlatnom pripletenomu. Prsten, kog je svaki dan noso, čini se daje bio od srebra slabo pozlaćen, u komu mjesto kamena, jest priličica Bl. D. Marie, koju je odveć štovo; a drugi prsten takodjer pomalešan, u Komu je svetčanu misu govorio, jest s' kamenom ametistom; al vidi se ne odvelike vriednosti. I (pastoral) bkpski šćap imo je od pakfunga malo srebrom navučen. Isto i Mitre (kape bkpske) priprostite; osim posliednjih godinah poslo mu je njeki gospodin priatelj iz Mletakah…? finu, i skupocjenu Mitru brez kamenja: a tako i njeka plemenita gospoja dragocienjenu vezenu kazulu. Ovim dvoma najvise da se je za života služio 8. godinah. Rukavice pak (osim finih crvenih) niesu mu vriedile ni po pò forinta. Sve se ove stvari još nalaze u svom stanju, i čuvaju se pomljivo. Skuplje pak stvari; kano Križ s' kamenjem, (Bkpa Vrhovca) i skupocieni sahat (poklon Frane Cesara) dao je u Crkvu i Samostan.

Tako se je Miletić zdvora kitio, ali većma iznutra, jer je redovničko ubožtvo odveć obljubio, koje da većma i zdvora ukaže, ono malo godišnje vestiarie što bi stariešina Samostana drugim redovnicim davo, i on bi s' veseljem, i zadovoljstvom primio; al' od zahvalnosti, i priznanja prema Redu, od ono malo svojih dohodakah, oko nove godine davo bi Gvardianim, koliko bi valjalo 5-6. pak i više vestiariah. Ako je imo još kakvih nakitah, kao prstenjah, križah, i t.d. morebit da je ostavio svomu nastupniku… Od čistoće njegove što bi se imalo reći, koi ni najmanju riečcu brezsramnu, koju bi kadkad od turakah čuo, uzbunio bi se, nit bi trpio da tkogod i šalimice izgovori, nit bi sebe i u bolesti, osim privelikoj, dotaknut se pripustio. Od poniznosti njegove nješto je napomenuto, al' ipak valja štogod napomenuti. U Bosni je od vajkada običaj bio (sad već od primlogo godinah ukinut), da došlećim (gostim) Misnicim djaci novice, al' ako nebi ovih bilo, profeši, sa svojim Meštrom poslie večere, grianom vodom noge peru, i porad poštenja i njihova umora, a i svoga poniženstva. Dogodilo bi se često, da u to doba pranja Bkp bi Miletić pripazio, kako je bio na svaštvo pozoran, pak bi potajno, iznenada u sobicu ušuljo se, odklen odstraniv djake, sam bi prao s' koljena noge; to se razumi, da bi se Misnici tomu opirali, al bi jih znao tako dosjetlivim doskočicam zabavit, da bi najposlie popustili. Opravši čisto, i ručnikom posušivši, nenadano poljubio bih, pak malo razgovorivši se, ko da zabaci (?) svoje djelo, i nazvavši dobru noć, vratio bi se u svoju samotnu sobicu. Osim toga, kadbi primio od Gvardiana vestiariu, ol od koga prisutnoga kakav darak, i tu bi nenadano poljubio u ruku. Isto tako i Državnike, kad bi došli izdrugih Samostanah u sv. pohodjenje redovnićko, oli drugom kakvom zgodom, na polazku u njihovoj sobi pohodio bi, sriećan put nazvo, pak nenadano ruku uhvativši, i vruće poljubivši reko bi: ,,Želimo O. ml. P. Državniče, da nam vaš sv. Serafinski blagoslov ostavite”. Ovom sam ja jednoč bio očevidac. Često velim nenadano, jer kad bi znali za to, ustručavali bi se, da jim se ruka od dostojnijga cieliva. Ovo bi činio i na Veliki Četvrtak, premda se ovdie čini, da Ceremonie ispunja: prvo bi dvanesterici Misnikah, klečeći, ruke – ne noge – jerbo nitko nebi pripustio; pak istravši ručnikom, poljubio vatreno. Ako tkogod ustručavo se, reko bi posmiavajući se: ,,Si non lavero te, non habebis partem mecum.” Istom prigodom na veliki četvrtak, obučen aljinama običajnim Bkpskim nosio bi svima redovnicima, pripasan ručnikom, prvo jelo, tj. juhu, koju je On svake godine činio da se pripravi od mandulah (bajamah), šekera i pirinča (riže), za koju bi On trošak davo.

Svake godine na dan svoga Imenjaka Sv. Agustina, naredio bi Gvardianu, da na njegov trošak bratji štogod primakne u jelu, i da se trizmeno pokriepe, a njega se spomenu u molitvam, i Sv. Misi. A kad bi istom zgodom u Samostanu bio, (što se rietko dogadjalo), još bi obilnie bratju častio, ali tako da bi bilo i veselo, al' brez svake pritjeranosti, neg' u medješima sputnosti. Isto tako bratju bi razveselio na dan S. Tome Ap. svog Imenjaka krštenoga. A i osim toga često bi na više blagdane od svoga izvrsniega vina bratju dionikom učinio.

Krepost darežljivosti: Darežljivost njegova bila je ljubezniva, al obilna. Od svojih malih dohodakah (u sve 500. Talirah iz Rima, i Beča) malo što za svoje prave potriebe ostavivši, sve je drugo trošio, djelio – osim Crkavah, i Otarah po župama – blagodarno sierotama, i sieromasima, koje je pomago, obeseljivo, i gorke im suze ublaživo. Običajnim načinom odlazila bi sjerotinja doli u triem prema njegovu prozoru, kojim bi ol po drugim slao, oli svojom blagom rukom djelio, ujedno ol za nauk krstjanski pitajući, i tomačeći, ol' od zli navadah odvraćajući, i pitajući za njihovo stanje domaće, da bi razabro, kojim je više potrieba, a potajno i kod kuće jih podpomoć. I tako dvostruko, tj. i duhovno, i tjelesno jim je koristio. Kolikijim je aljine potriebite pokrojio, razaznavši potajno da su goli, pak bi poslo tako, da se i nezna od koga su, al' se ipak svaki kip mogo lahko domislit, čia je darežljivost. Po taj način kolike je ženskice odvratio, da neidju za nevolju u službu tursku, i neimadnu prigodu privrnut Vierom svojom svetom; što je se kadkad kod sieromaštva dogadjalo. Nemore se za dosti iskazat, kolikim je nevoljnim pomogo, jer je to samomu Bogu najbolje poznato. More se dakle pravo reći da je bio pravi Otac ubogih. (Vere pater pauperum…)

Svoju darežljivost ukazivo je i prema djacima redovnicima, osobito Samostana Fojničkoga, kad bi polazili na nauke u inostrane Kraljevine; od kojih s' malim troškom za putovanja providjeni su bili: svakomu bi od svoga, da tako reknem, sieromaštva, al opet s' dopušćenjem stariešinstva samostanskoga, po jedan dukat dao, a potriebitijim i više. A i meni, i mojim drugovima po 1. dukat zapo je, poslie njegove blažene smrti… A što bi se moglo reći od one nevolje, koja je Bosnu snašla porad glada god. 1811. i sliedećih, a osobito budući se gladu pridružila od god 1814. i nemila kuga, koja je ciele 3. godine harala, i blizu polovice puka u groblja položila. Osim straha, i biežanja na sve strane, koliko je od glada, kojim je kuga prostila, poginulo. Sam Samostan fojnički izdo je na domaće, i bližnje sierote priko 4-5000. gr. po ondašnjem računanju, a tko bi znao, koliko je sam Bkp Miletić? lahko je scienit, da mu nije ništa ni ostalo, kako je bio milosrdan, i da je sve svoje izdavo… Nemore se zadosta iskazat. (Ostalo kako gori… Visita intermissa…). Al tkoće zadovoljno izkazat sve njegove pririedke krieposti, kojim je cvao? Sva u kratko svedavši dosta je reći, da su mlogostruke krieposti u priliepi vienac savijene načinile mu krunu, i z' dvora na oči krasnu, i s' nutra mirisavu. Bio je ponizan, i ustrpljiv (kako gori) , brez zanenamarenja sama sebe: Prema sebi strog, priema drugim blag: u držanju, ponukavanju, svietovanju, a kad je potrieba i pokaranju umieren. Za branit poštenje Božie, i viere katoličke vrućoželjan: ljubavlju djelorednom prema Bogu, i iskrnjemu užgan: u molitvi izgradjen (?), u odjeći sputan; u jelu i pitju uztegnut, i veliki pijanacah protivnik… Pravi Pastir dušah, izgled puka, i čoviek po duhu Božiemu; i sin ubogoga Patriarke Franćiška osobiti. i t.d.

Susret s đakovačkim biskupom Karlom Rafay-om: Jedan dogadjaj  nemore se ošutit, da ga nebi znali oni, kojim je dosad nepoznat; iz koga vidit se može, koliko je u njemu okretnosti, i vrline s' poniznostju skopčeno bilo. Gori je napomenuto, da je bio upoznat, i u velikoj cieni kod velikašah toliko svietovnih, koliko i crkvenih, premda ga niesu lično, nego samo po pismu poznavali; a želili su ga i vidit, ali ondašnje okolovštine niesu pripušćale. Kad je imao posliednje svoje apostolsko pohodjenje, krizmu u Posavini činio god. … u isto doba dogodilo se je, da je i Prisv. G. Bkp Diakovački Karlo Rafay svoje župe Bosni bliže u istom duhovnom poslu obilazio, i začuvši, da se nablizu i Miletić nahodi, po svaki način molio ga je, da prieko Save pridje, da se lično vide, i pozdrave. I za tu svrhu, i dostojnie pričekanje bio je sjajne priprave učinio; da pače i soldate iz Osieka nekanio pribavit. Miletić premda željan vidit priatelja, al' se bojeć, da se nebi očitovalo, i On svoim prilaskom kakvu šćetu bratji misnicim, oli puku prouzrokovo, ponizno se je pozivatelju ogovorio, da nemore doći porad bojaza… Al opet nemogući srdcu odoliti, da ne vidi svoga osobitoga priatelja, iznalazi čudnovati način, koi pridlaže najprie samomu Župniku Toliškomu fra Ilii Starčeviću, koga je vehoma cienio, da ga odobri, ako mu se shodan vidi, oli odbaci. Videći se način (plan) zgodan, priobći ga i svom Tajniku f. Lovri Karauli, naredivši mu, da ako tko sutra Bkpa, porad kakvih potriebah, uztraži, rekne, da je drugim danas poslovim zabavljen. Uredivši dakle, svaka, sutra dan u ranu zoru, dielio se je s' f. Iliom prieko Save, u najbližnju Župu Županju, zatim u drugu Župu, gdie je Bkp Diakovački boravio. Ali kako? namako mu je rečeni Župnik priprostite seljačke aljine, i uzeo ga je sebi za putnoga druga, a Župnik se činio, kano da idje za pozdravit Bkpa Diakovačkoga, od strane svoga mu blizu boravećega Bkpa. Prišavši Savu, da se bolje stvar ukrie, imo je Bkp Miletić vuknjarit za Župnikom, konoti ovoga sluga, njegove bisage. Došavši u Župni dvor, bio je odveć uljudno primljen, a Mileti kano seljaku, nitko ni mukaet. Posle neko mu dade malo hrane, i tikvicu vina, što je tečno potrošio. Biskup Diakovački još nije bio svršio svoje duhovne službe, koju dovršivši primio je svesrdno f. Iliu pitajući za Bkpa Miletu, kako je? Poslie običnih pozdravah, i od strane takor (?) sa svog Bkpa, na sami priobćih f. Ilia Bkpu što je u stvari, koi osto je izvan sebe, zapanjen što od čuda, što od veselja; ode u Komoricu gdie je Miletić bio, a kad ga zgledah u takom odielu sieromaškomu toliko visokoga gosta, koga je mislio veličajno dočekat, nije se mogo od suzah uzdržat, i zagrlivši se bratski oba su od milja plakali. I poslie njekoliko razgovora zamolih Miletić Bkp Diak. da nebude kakva sumnja kod družine, koji ga s' ručkom čekahu, da ga ni po jedan način neoda. Tako za sad rastavši se, f. Ilia s' Bkpom Diak. i Popovima mlogobrojnim, koji su uz Bkpa iz bližnji se župah skupili, ručao je, a Miletić sam u sobici na strani ručo je. Pod ručkom mloga pitanja stavljena su f. Ilii za Miletu, i mloge zdravice u ime njegovo izpijene, (koi je blizu njih bio) a Bkp Diak. držeći se ozbiljno ko da je umoran, i promišljajući… Iza ručka opet bilo je razgovorah medju dva Bkpa na sami, tj i prid fra Iliom, kano da se Bkp Diak. sa samim f. Iliom razgovara; koji svršivši se, jer se je moralo isti dan u Tolisu vratit, rastaviše se dva priatelja, dvie duše s' velikom žalostju; jer bi želili, i volili, kad bi moguće bilo i više danah zajedno bit, i medjusebno se razgovarat. Miletić opet, kano seljački drug f. Ilin, poče stvari spremat, i sam u kola prinosit. Popovi, i druga gospoda, koja su došla Bkpu Diak. videći okretna, i vesela starčića, počeše mu različita pitanja stavljat, odakle je? šta je? kako se zove? i ost. Miletić nit smijući lagat, nit hotjeući se prokazat, nadje se u tiesnjacu; što opazivši f. Ilia, na njega se ko na svoga seljačića (?), ol župskog prokuratora, malo izadrh, rekavši, da negubi vriemena, nego se svojim poslom brine, i stvari u kola sprema, što On dragovoljno poslušah, i bisage do kolah odnese, Bkp Diak. glavom klimajući. Zatim svi ispratiše f. Iliu do kolah, neizbrojene pozdravi šaljući, da ponese, i prikaže od njihove strane svomu Bkpu Miletiću… Samo jedan Kanonik, koi bieše uz Bkpa Diak. videći pod odjećom seljanskom starčića obličja gospodskoga, okretna, vesela, al blaga, i motreći njegove oči kroz guste obrve svietlucave, i sve njegovo plemenito ponašanje, dodje mu sumnja, da misli, nekrijuli one priprostitie seljačke aljine njeki drugu uzvišenu osobu, nego što se čini? Ovi dogadjaj, budući Miletić zabranio, da se nikomu ne očituje osto je otajan, do poslie njegove blažene smrti.

Odnos prema papi Piu VII.: God. 1823. podje i ovoga svieta za uživat viečnje blaženstvo S. O. Papa Pio VII. pravi mučenik, koi je Sv. Crkvu vlado priko 23. god. Miletića Bkpa potvrdio, i u velikoj ga procieni držo, i kojega je plemenitu sliku Miletić dobavio, i više vrata svoje kapelice držo. (I sad se nalazi u Refektorju Samostanskom u Fojnici.) Ovoga Pape smrt naviestio je Bkp Miletić puku poslie velike Mise iz kora, s' takim dirajućim u srdca govorenjem, da su svi plakali, a i isti Miletić riečima od plača, i šćucanja prikidanim. Za koga je odmah sutra dan i Officie mrtačko, s' Misom pjevanom po sebi držo, pozovnuvši isti puk, da koigod mognu prisustvuju; što su mlogobrojno i učinili. A poslie kad je miesto pokojnoga bio izabran za Papu Lav (Leo) XII. opet je veselo naviestio puku nastupljenje Istoga, kazavši što je Papa… i da Isus svoje Crkve nigda nezapušća…

Prvi nemili događaj u Fojnici: Dva su se slučaja zbila i to u Fojnici, koji su njegovo otčinsko srdce vehoma razcvielili, od kojih posliednji, morebit da mu je i život skraćo. Prvi se je dogodio g. 1826. mjes. srpnja (?) pored ove stvari. Bivši Nedielja, puk mlogi, a Crkva dosti tiesna, varošani njeki, makar i kasnie u nju došli, hotjeli bi se protiskat da bliže Otara kleče. Tako se dogodih, da Ivo Čavaga nješto kasnie došavši priko puka zgusnutoga sebi put otvaraše do prid Otar. Došao do njeki seljakah, otiskoše ga napried, osobito njeki N. N. N. N. Čavaga pak tako potisnut napried udario je nogom desnom rečenog Breljaka u prsa, oli naravnu ravnotežu izgubivši, nehotice, kako se more reć, oli kako drugi misle, hotimice. Svršivši se Misa Breljak prid Crkvom vrebo je Čavagu, kad će izać iz Crkve, koi ništa se nenadajuć mirno je vraćo se; al kad je došo više Rupnovca na stienu koja je onda povisoka i oštroljušesta bila, Breljak, koi ga je, na oku držo nenadno pograbio ga za prsa, i svuko ga je ko brvno niza stienu , i dosti ga ozledio, pak niz put pobiego, otisnuvši se za njim' i njeki varošani, da ga uhvate, i naplate; al' uteče.

Poslie toga dokazano bih Bkpu Miletiću, da se spremaju s' jedne strane varošani, za osvetit sramotu njime, kako mudrijahu nanešenu, z' druge pak strane seljaci za branit svoga, i pobit se s' varošanim u Nedielju došastu, i da morebit krvarine u Crkvi. Ovi dokaz jeli uprav bio istinit, ali se samo na sumlji osnivo, sad neznam, budući onda bio djete u Samostanu. Nepristrano stvar motreći, imala je se na istini osnivat; jer nebi Bkp tolike priprave činio porad gole sumlje. Medjuto svakako da prikrati Miletić, i smete njihove nakane, u večer uoči nedielje samo Gvardianu f. Ivi Skočibušiću svoju je odluku očitovao, koju da nikomu drugomu još nepriobćuje. Sutra dan rekavši se sve mise štivene, i tako rečena Conventuala  poslie, dade se naredba, da se svi strani, tj. koi na Samostan nespadaju, na dvor izpuste, i da se sva vrata samostanska pozatvaraju. Zar je to svakomu i od obiteli samostanske padalo u oči? doisto malo! Al drugi na koje je spadalo, znali su, i radili. Prid misu pučku svietina se, po običaju, poče skupljat i u Crkvu unić, ali vrata Crkvena zatvorena. Kucaju; nitko se neoziva. Kucaju još većma; zaludu. Obilaze, da na druga vrata unidju, ali svagdie vrata zaprta. Svietina se bivši skupila mlogobrojna poče mrmljat, i vikat, da se otvori, njeki čudeći se, što to more biti. Kad pak bih vrieme opomenu se Familia šta ima radit. Uredi se ko procesion kroz triemska vrata; najprie djeca Samostanska, zatim djaci, i Misnici svi ostali! dva a dva, poslie njih poslužitelji: sviećonoše s' čiracima, al utrnutim sviećama, medju njima treći noseći Propetje poveliko; za ovim službenici Bkpovi, a najposlie Bkp u podpunom odielu Bkpskom, brez štretah, u plaštu, s' Mitrom na glavi i s' palicom (pastoralom) drvenom za ukopa u ruki; ali sve u crnom mrtvačkom ruhu. Polahko došavši na groblje prid crkvom, gdie je se silni sviet jur bio zgrnuo, sjede na stolicu pria pripravljenu, obkoljen s' obe strane od poslužiteljah, i redovnikah, pak pogledavši po puku, i prostrielivši ga svojim žarkim očima, njeko vrieme šutih. A puk se začudih, i pristraših, promišljajući; što to ima biti. Zatim istim očima, ali sad suzama zalivenim, glasom kriepkim, i riečitostju sebi vlastitom poče govorit, i korit zlu nakanu njihovu, da krstjanin krstjanina; brat brata trpit nemore, već progoni: da Zakon IS. zapovieda ustrpljivo podnosit dosade odkle mu drago došle; prostit uvriedjena; ljubit i nepriatelja, a ne osvećivat se, i zlo za zlo vraćat. Da  mu je opaka nakana njekih samo imenom krstjanah poznata, koji su naumili od Crkve, Kuće Božie, današnji dan učinit kasapnicu, što bi bilo prigrdno svetogrdje. Tako priko pol sahta pripoviedajući, i vidjevši srdca puka dosta skrušena, i pripravljena, od koih primlogi suze roniahu, i ječahu, vidjevši to isto i Bkpa činit; iznenada trznuh Propetje iz ruku poslužnika, pak izpravivši se na noge glasno zavapih: ,,Evo Is. propetoga, a evo prsa (svoja rukom pokazavši), pucajte! udrite! napite se krvi, koju žedjate! i t. d.” A kad to zgrmih, vas puk prostrie se po tlejma, i u vas glas poče gorko plakati, tako da se od plača ništa nemogadiaše drugo čut. A On u to doba obustavio bi govorenje, dok bi se puk utaložio; pak bi opet na pomierenje opominjo. Vidjevši pak sasvim umirene i na pokornost prignute, reče: ,,Dakle prašćate jedni drugim nesamo ova, nego i sva druga uvriedjenja?” Odgovaraše svi: ,,Prašćamo iz svega srdca”. Nije bilo osobe, kojoj nebi potekle suze, ni misnika, ni svietovnjaka na ove opomene.

Opet zatim nadostavih Bkp: ,,Vidim da prašćate, kako i valja, i u napriedak tako svedjer činite, pak će i vama Bog prostit: ali budući smo svi Ba uvriedili, osobito vi, po kojim je ova smutnja učinjena, potriebito je, da išćemo od Ba oprošćenje. Uputimo se, dakle, svi sputno u Crkvu, i ondie prostiti prid pristoljem veličanstva Njegova, nastojmo milost, i milosrdje nać, i pravo pomierenje zadobit.” Ovo rekav diže se sa stolice, i lagahnim korakom uputi se s' družbom pram Crkvenim vratima; gdie ustavivši se, doljnim krajem drvene bskpe palice udarih u zatvorena vrata crkvena, po načinu ko na Cvietnju nedielju glasom plačnim zavapih: ,,Aperite mihi partas justitiae, ingressus in eas confitebor Domino.” Čuje se iz nutra glas (Gvardianov): ,,Quis pulsat?” Bkp: ,,Ego peccator.” Iz nutra glas: ,,Haec porta Domini, justi intrabunt in eam.” Vrata se ne otvaraju. Sliedi mali odmor. Opet Bkp kucavši jačim i plačniim glasom zavika: ,,Aperite mihi i t. d.” Glas iznutra: ,,Quis est?” Bkpov odgovor: ,,nos peccatores veniam precantes.” Iz nutra glas: ,,Haec porta Domini etc.” Vrata jednako zatvorena. Opet poslie male stanke Bkp kucnuo, treći put, i glasom visokim u srdce prodirućim isto ponovih: ,,Aperite mihi.” a vratnice od Crkve na jednoč se raztvoriše. U isti mah (hip) Bkp nenadano pade, kon da ga je njetko bacio, (a to je hotimice tako, za viši utisak prouzrokovat, učinio) i prostri se s' Mitrom po železnom pragu Crkvenom, gdie je osto nepomičan za njeko vrieme nješto u sebi moleći. Puk to videći, i neznajući kako se dogodih, proplakah. Dignuvši se Bkp unidje u Crkvu, sa službenicim, i redovnicim, a za njima vas puk, koi je mogo stat, jer je bio mlogobrojan. Al nuto ovdie novoga prizora! Crkva sva porušena, i crninom zastrta, ko običaje bit od gluvne nedielje; Otari izpremetani, i izvrnuti; riečju: sve odveć turobno, žalostno; što kad opazih puk, udari u plač i lelek, ko u najvišoj nevolji, nit se išta moglo čut od plača, i jaukanja, koi je za mlogo trajo. Najposlie po nagovoru, i opominjanju Bkpvom, i misnikah umiri se; al jim žalostivi prizor svedjer prid očima bivši, za dugo su ječanja čula se. Zatim Bkp na svoje priestolje popevši se, opet novo govorenje nadostavi, opominjajuć kako se imadu krstjanski vladat, od griehah, i zlih navadah čuvat, osobito ljubav bratinsku, medjusobno uzdržavat, i gojit i pak izprosivši jim od Ba oproštenje, svetim jih križem blagoslovih. Potom toga zapoviedih, da se piesma od zahvalnosti ,,Te Deum” pieva, s' molitvam običajnim, koje je On izgovorio. Zatim sliedila je Misa pučka brez pievanja, koju je govorio f. Petar Vukadin Predikatur nedieljni, i Meštar diački, brez predike; i koju je Bkp s' priestolja u odieći slišo. I tako dovrši se ovi izvanredni obred, koi je dugo u svačioj uspomeni osto, ko i meni poslie toliko godinah.

Smjena papa, ređenje misnika i izbor tajnika: Umrvši god. 1829. Leo Pp. XII. isto je žalobno naviestio puku, ko i nastupljenje Apostolsko Pia Pp. VIII. a tako smrt i ovoga poslije godinu i pol dana, a okrunjenje Grgura XVI. a poslie i smrt za obojicu pak. Papa činio mrtvačke obrede, ko i za Pia VII. Ovo isto dielo ljubavi, i zahvalnosti izpunio je i za svoga priatelja pok. Bkpa Diak. Karla Rafay-a 1830. Mloge je redio za Misnike redovnike bosanske; da pače i Popove Dalmatinske Glagoljaše: i to pričesto u zimno vrieme rano u Crkvi, osobito za Minoriste, Sub- i Diak. a kadkad i za sveštenike. I meni je u diaštvu 4. manja reda Crkvena podielio, zajedno s' drugim, god. 1831. 19. OŽ. … Tajnik mu je za najdulje bio gori spomenuti f. Marian Jakovljević, (god. .., do g. 1825.). Poslie ovoga izabro je f. Gabru Barišića, iz Oćevie, stanujućega u Italii, koi da nije uzet za Tajnika, i usilovan, mučno da bi se i vratio u Bosnu. Ovi odnesavši acta visitationis Bkpova u Rim, ondie bih odabran, i posvećen za Bkpa u Albanii, i izadje u Bosnu g. 1826. i bih u Fojnici od Bkpa, i Misnika veselo, i svečano dočekan. Ove god. za Tajnika nastupih f. Ivo Glavadanović (Miloš) još pria izsluženi Meštar novički, koi porad slaba zdravlja, samo jednu godinu bio je; a ovomu nastupio 1827. mladi f. Lovro Karaula, koi ga je i do greba dopratio.

Drugi nemili događaj u Fojnici: God. 1830. otišavši po običaju u sv. pohodjenje apostolsko, zapoviedio je svomu Namjestniku (Vikaru) obćenitom, da pismeno zabrani više pokopavat mrtvace u greblju prid Crkvom. Uzrok tomu razložiti bio, što je greblje posve maleno, a često bolesti velike kano oganj, srdobolja… i mrtci mlogi, tako da su se poslie malo godinah u istu grobnicu drugi kopali. Ja sam istim mojim očima gledo, gdie još priesno meso pria 3. god. pokopanoga iz grobnice izbacuju, kopajući, da novoga mrtca sahrane. Porad ove, dakle, nepodobštine (nepristojnosti ) i porad kakvih bolestih da se nezametnu, posve razložito je, što je zabranjeno prid crkvom kopat se, nego naredjeno je, da se ispod manastira kopaju u strani do kamena (stiene), što je okrenuto u greblje, i za to blagosovljeno. Porad ove odredbe bilo je mlogo prigovorah, i smutnjah, kako će se malo poslie vidit.

Ove iste god. vrativši se Bkp iz sv. pohodjenja pod jesen, zaletih ga privelika žalost. Gor rečeni Bkpov namjestnik obćeni f. Dominik Franić, koi je običavo sušit svaku subotu na pošt. Bl. D. M. na 29. List. budući petak nedodje na vrieme na ručak kako je svaki dan običavo; poslan djak, da ga zovne, nadje ga na stolici privaljena priko pisaće trpeze. Strkavši se misnici, opaziše, da ga kaplja (appoplexia) udarila, od koje je 2. Stud. i umro sa žalostju sve bratje, osobito Bkpa Miletića, koi je u njemu viernoga druga, vrloga pomoćnika izgubio. I premda je taj udarac hrabrim podloženjem volje svoje Božioj, pritrpio, ipak činio se je, kao da mu nješto mnogo manjka, ali zato nije ništa od svojih običajnih poslovah, i pastirskih dužnostih propušćo, nego sve obrede ko i pria činio; da pače još više, kano sam, brinuo se, i trudio. Malo pria je rečeno, da porad zabrane kopanja mrtvacah na greblju prid Crkvom, bilo je nezadovoljstva, i prigovorah. Prvaci fojnički molili su Bkpa, da se barem njihovi pokojni mogu ondie pokopavat: ali Bkp, i pored razlogah gori naznačenih, i neimadući obzir na nikoga, iznimku porad njih nije mogo učinit. Za ipak svrhu svoju opaku dostignut veleznana je zloća ljudska. Umrvši u proletje njeka sierotica zvana Kožuna (jer je došla iz Krajine u Kožuhu, i u njem hodila; drugčie udovica Tome Migića, -  Ambrožica – vrativši se po smrti muževoj s' diecom u Fojnicu) zdogovoriše se nezadovoljnici fojnički od prednjakah podusani, da na njoj, kano sjeroti, prodru i zato počeše joj kopati grobnicu prid Crkvom: začuvši za to Gvardian f. Lovro Tucić posla Vikara f. Petra Vukadina da zabrani, koi došavši bih izružen, i crnim (?) nazvan: poslie izadje Gvardian s' drugim njekim misnicim, ali zaludu. Najposlie dodje i Bkp Miletić, opominjajući jih, da se prodju posla, jer da će podpast ne samo pod pokore Crkvene, nego i u prokletstvo; al' i on Isti bih dočekan s' ruglom, da pače jedan (kažu da je to bio njeki Džakula, Džane prozvan) toliko se je uslobodio, da se je brezobrazno usudio kopačem Kilavicom zamahnut, da ga svetogrdno udari, i to vrhovnog svog pastira. Što videći Bkp, i bojeći se, da se više koje zlo nedogodi, vratih se ožalošćen u Samostan. Jeli pak ona pokojna bila ukopana prid Crkvom? Čini mi se da jest. Zatim, kako je pria samo greblje stavio pod zabranu Crkvenu (Interdictum Esticum), tako sada stavi i Crkvu, zabranivši da se u nju puk nekupi; i da se druga obslužuju, koja se po Naredbama Crkvenim, u takom dogadjaju običaju. Crkva dakle bi zatvorena! Tako je sliedilo za … danah. Mlogo veća strana puka i u varoši, osobito sa selah nebudući tude ništa kriva žalostila se je vehoma porad te zabrane Crkvene, i molila čestokrat ponizno Bkpa, da ju digne. Najposlie dobri Pastir, videći vruće želje, i pokornost svojih ovčicah, smilovo jim se je, i naredio da dodju došaste nedielje – (?) K' misi pučkoj. Puk veseo poradi te milosti hrlio je u Crkvu, kad al' Crkva opet zatvorena! Sjetili su se mlogi, da će bit štogod izvanobičajna, i niesu se prievarili. Opet Bkp izadje s' misnicim, i poslužiteljim u onoj istoj odieći, i onim načinom ko i pria 5. godinah, što je puk vrlo ganulo. Onde Bkp siedavši, u svomu krasnom govorenju stavi jim prid oči, koliko su strašno sagriešili Zabrane Crkvene pogrdivši (a od uvriedah sebi učinjenih  ništa nespominjući), i sto su Zabrane Crkvene bistro iztomačih. Zatim videći puk skrušen, i primivši obećanje, da neće unapriedak u taka brezakonja ubrusivat, s' propetjem podieli jim blagoslov, i dignu Zabranu porad Crkve; kojoj uputivši se, onako sve nadje, i učinih kano i pria 5. god. Unišav u Crkvu, a za njim puk, i videći ju porušenu gorko proplakah. Zatim posadivši se Bkp na priestolje, opet nastavi govor svrhu dužnosti krstjanski; kako Božie, i Crkvene zapoviedi valja obsluživat, pošteno se vladat, i od zlih društavah uklanjat, i svačiega opačini nepriljubit se. i t.d. – Poslie toga sliedila je tiha misa, koju je brez pripoviedanja reko f. Fr. Stj…, a Bkp s' priestolja slišo. Ovako stvar dovršivši se ostade ne mrzost, za koju nije znao, nego njeka potajna žalost u srdcu, i blagoj duši Miletinoj porad nerazboritosti nezahvalnoga puka fojničkoga, komu je primloga dobročinstva učinio.

Posljednji kanonski pohod župama: Ove iste godine podje u sv. Pohodjenje, na žalost – posliednje ; a po Brašančevu (oko početka Lipnja?). Kažu, premda zdrav, kriepak i seveo, da je u polazku reko, kano S. Pavo Efesiim, da će ga mučno vidit živa. Opremivši župe Skopaljsku, i Ramsku, pridje u Duvno, pak u Mokronoge, gdie je tada župnik bio f. Marian Šunjić, gdie je se jur nješto ćutio nezgodnim. Zatim u Livno – Vidoše, za Petrov-dan, gdie se od starinah veliki vašar – dernek – običaje držati, i mložina svietah, i iz dalekih miestah, i pokrajinah kupiti. Onde na tu svetkovinu Apostolskih poglavarah, a starinske Crkve sela Repovine u Livnu Odvietnikah, prid nepreglednim mložtvom puka službu božju čineći, tj. Misu sv. govoreći, po svom običaju rieč spasenja vatreno pripoviedajući, i Sv. potvrdjenje (krizmu) mlogobrojnim podieljujući, odveć je umorio se, i oslabio: ali kako je njegova blažena duša za slavom božjom čezneća, neumorna bila, iste svete čine ponovio je i u došastu nedielju na 3. Srpnja, gdie još većma glas svoj pastirski podižući, i protivu jakomu vietru hrvući se smalaksa tako da poslie službe božje u Župni dom vrativši se, ništa se okusit nemogavši, zaprosih, da se u postelji stavi, ko za odmorit se, i da ga nesmetaju. Bratja redovnici, premda za neprocienljivo njegovo zdravlje zabrinuti, ipak s' prva promišljajući njegovu tiela čvrstoću, stalno su se uzdali, da poslie male i kratke slaboće, opet će se na skoro pokriepit, i pridignut; ali o vanae spes hominum…, sliepo uzdanja! bolest se pogorša, i uze viši mah.

Smrt u Vidošima i nesporazumi oko mjesta ukopa: Na glas, da je bolest Bkpova na gore se okrenula, pohrliše bratja Župnici ne samo iz obližnjih, nego i daljnjih župah, da pohode, i razgovore svog vrhovnog Pastirah, kojim se ol' činjaše da je neznatna bolest, ol' tako se prid njim izraziše, da ga razvesele, i okriepe, govoreći, danije velike pogibili. Ali Miletić znadući što trpi, reko bi: ,,Sinci, nevarajte se, ovo je moja najposliednja bolest, od koje neima pridignutja.” Čuvši se za opasnu bolest i u Samostanu Fojničkom, odleti fra Lovro Tucić Gvardian, da ga pohodi, i prinese pozdrav zabrinute bratje samostanske; koga ugledavši Bkp, jest se koliko toliko uzradovo, čujući brigu redovnikah za njegovim pricienjenim zdravljem. Ali bolest uzmložavala se, i svrhi svojoj za smrt približavala; što videći Miletić, koi se je izdaleka pripravljo, da ju veselo dočeka, svima sv. Otajstvim na vrieme providit, i oboružat se hotjeo; još davno smrtnu Oporuku (Testamenat) sastavivši, koji se, (kako znadući kažu) brez suzah štiti nemore; i u kojoj Sv. Vieru katoličansku, i Svetoga Apostolskoga stola iskreno poštivanje; a bratimsku medjusobnu ljubav, i Serafinskoga reda obsluživanje vruće svima, na miesto baštinstva priporučio je. Zatim u prisutnosti rečenoga Gvardiana, od sve bratje redovnikah zaisko je oproštenje, i svima svoj pastirski blagoslov podielio je. Posliednje pak života čase medju uzdisanjim gorućim, i molitvam strieljajućim (koje su uprav svačie srdce prisutnoga prostrielit morale) prama Isusu, Marii, i Jozipu, svoj neumrli duh pridade u ruke, iz kojih se izgubit nemore, Stvoritelja svoga, na 18. mj. Srpnja, od god. sv. i slavnoga življenja 68. mj. 5. d. 2. I premda dosta u godinama napriednim, čini se ipak, da je odveć priminuo mlad, gledeći na njegov vele zaslužni život! –

Na glas nenadane smrti uzdrhtaše se svačia srdca, i žalost poklopih svakoga, a prisutne grozne obliše suze, promišljajući neizmiernu šćetu, i zgubitak nenadoknadnjivi, koji jim se zgodih. U toj obćoj žalosti nješto utješenja, i veselja imadiaše puk Livanski (u tomu) misleći, da će jim dragocienjeni ostanci Bkpovi u njihovom zemljišću počivat. Ali drugčie su bili odredili bratja redovnici, tj. da se njegovo blago-pokojno tielo prinese u fojnički samostan, i sahrani u grobnici, koju je On još davno za se uredio, izmedju Otara gospina, i Sv. križa. (Sad je br. XXXIV.) i gdie je zdvora na pločama činio urezat (po f. Grgi Kotromanoviću, Kerišti) zlamenja biskupska vlastiti grb nadpisom vlastitog imena samo nedopunivši dan, godinu… svoga života, i smrti… Čujući puk Livanski da će se tielo Bkpovo od njih prinit, vehoma raztužen poče plakat, i jadikovat, da pače Redovnike kano nepravedne nazivat, koi istu odredbu Božiu hotjeli bi izvrnut; scieneći, da B. koi je smrt Bkpu u Livnu pripustio, ujedno odredio je da mu i tielo ondie počiva: i da jim se čini, da odniet od njih ostanke Bkpove isto biva, ko i popalit jih, a djecu jim (njihovu) poubijat; toliko jim je žao bilo. Da pače prietili su s' uplivom turskim prinos pripriečit. Sa svim tim Redovnici su hotjeli svojim se pravom služit, i priprave za prinjet ga sutra dan, svu prošastu noć činili; nosila nabavili, kola namakli, i sva potriebita pripravili. Ponesavši pak blago pokojno tielo, najprie na nosilima opet puk mlogobrojni skupivši se, što plačom, i jadikovanjem, što molbom, tužbom, a i silom nastojali su osvojit tielo. Bratja videći njihovu goruću ljubav, učinivši vieće, najposlie popustili su njihovim željam.

Sad je čudnovato bilo opazit prizor dostojan čudogleda, gdie se osiećanja ljudska mjenjaju, jer kako jedan očigledac Misnik (f. Mar. Šunj.) pripovieda, puk začuvši priradosnu vijest, da jim željno tielo u zemlji njegovoj za opočinka ostavlja se, sva se žalost u tili mah priokrenu u obćeno veselje, i da suzama žalostnicam nastupiše suze sladke od radovanja porad odstupa blago pokojnoga tiela. Glas je potajni bio, da su priečke, koje su pod nosila podmetnute bile tanko izpilane, tako, da su se lahko prilomile, što su mlogi za čudovišće tomačili, držeći, da i sam blago pokojni Bkp želi, da mu tielo u Livnu, a ne u Fojnici počiva. Koliko je do toga držat, svako mu se na volju ostavlja; ali vierojatno je, da se je moglo što slično dogodit, jer budući pokojnoga Tajnik f. Lovro Karaula Livnjak, naravno je, da je natežio Livnjacima, i da je po koi mu drago način nastojo sklonit prisutnu Bratju Redovnike, da Tielo u Livnu za pokopanja ostane. To je peklo, i veliko ogorčenje učinilo u drugoj Bratji Samostana Fojničkoga, osobito Stariešinama, i O. ml. P. Marku Ostojiću njegovom Vikaru Generalomu, a poslie smrti Bkpove Pro-Vikaru Apostolskomu, koji su spočitavali Gvardianu Tuciću njegovu mlitavost u popušćanju njegova tiela, imadući uviek želju, i nakanu s' vriemenom njegove dragocienjene ostanke u vlastiti zavičajni Samostan priniet; što nije za vlade turske slobodno bilo. A tako isto i puk fojnički vehoma je žalio, što mu je njegovo blaženo tielo drugim izručeno, a ne u rodnom miesto ukopano, porad šta je i rečeni Gvardian otišo bio, ako bi volja božja bila, da na drugom mjestu umre. – A i zaslužili su fojničani porad svojih spomenutih uvriedah, da nebudu vriedni njegove ostanke medju sobom imati. Pokojni pak Bkp često bi put običavo još za života govorit: ,,Umro u Rimu, umro u Livnu, sve je isto; samo da umrem u milosti božioj!” I tako mu se barem polovično ol slutnja, ol proročanstvo ispunih.

Pogreb na groblju u Rapovinama: Livanski puk dobivši dozvolu, da jim se Tielo pokojnoga prida, i kod njih udomaći, s' početka niesu se mogli pogodit, na komu miestu, tj. greblju da se tielo s' počastju pokopa, svako miesto bliže sebe imat ga hotieući; najposlie u tomu se složi se, da se ukopa u selu zvanom Rapovine, gdie je starinom bila Crkva poglavarim Apostolskim Petru, i Pavlu posvećena, i gdie je najveće starinsko greblje, u komu se i drugi krstjani i iz daljih mjestah župe Vidoške, na koju spada, većom stranom kopat običaju. To i Redovnici odobriše.

Na dan, dakle, za pokopanje odredjeni, zgrnu se neizbrojeno mložtvo svieta iz sviuh Livanskih, pak i izdaljnih Župah, za posliednju počast ukazati tako glasovitomu Čovieku, i vrhovnomu svomu Pastiru. Grobnicu su pria pripravili, i od ozidali od kamena, izvisivši ju vrhu zemlje, u kojoj ostavili su šupljinu, kako se more zgodno u njoj (les) raka (tumba) položit. Tada Misu turobno pjevajući i učinivši mrtačke Obrede Crkvene, jedan od prisutnih Misnika (f. Miho Čuić za tada Župnik Kupriški) žalobno slovo, tj. pridiku reče, (Opazka: Isti fra Miho Čuić meni je iz svojih ustah kazivo, da se je bio pripravio, al nije mogo govorit porad žamora, i plača puka), u kojoj štogod je mogo izvrsnie (a biaše osobitoga dara, i rietke sposobnosti pridikatura, moglo bi se reć, u svoje doba iza Miletića prvi) oriso je život dielovanja, i rietke krieposti blago-počivajućega Bkpa: koga govorenja na svrhi, nemogući svom pripunomu srdcu oduška zaustavit, ovako zavapih: ,,O visino mudrosti, i znanja Božiega! koliko nedokučljivi su sudi tvoji, i nenaodljivi (skroviti) putovi tvoji! Žasto, dobri Bože, tolike nekoristne na zemlji ostavivši, ovoga jedinoga k Tebi uzimaš, Crkvu tvoju tolikim nakitom svlačis, ovcam brižljivoga pastira dižeš; u snagi kriepkoj djeci milog Otca k' sebi pozivaš, nji neutješive sierote učinivši. Ali, mila bratjo krstjanska, nesmijem se upušćat u istraživanje strahovitih odredjenjah Božiih, jer bo, kako Bog s' ljudima se u svakom slučaju dobrostivo vlada čuliste ne jednoč iz ustah zlatnih Onoga, koga kriepki glas prid petnest danah ovdie u ušima je vašim zvonio. O usta: glasovita trubljo Božia! zar taka bih odredba, da nagla blagoriečja apostolskoga rieka, koja je iz tebe obilato tekla, tako nenadno prisane? da zvuk glasa tvoga, kog' smo ne davno čuli, i koi meni još u ušima zuji, tako brzo zamukne, a Tebe toli tako brzom smrtju odnas rastavljena očima gledajući, neutješivo žalujemo… Blagosovljeni neka su trudi tvoji, i patnje, Pastire prievierni! Budi blagosovljeno orudje glasa tvoga (jezik) apostolskoga, kojim si nam put spasenja, a najvećma svetim izgledom, ukazivo! Evo u mojoj i po mojoj nevriednoj osobi (kipu) sve redovništvo, i vas puk bosanski neumrle, i iskrene hvale Tebi uzdaje za sva tvoja neizbrojna dobročinstva i duhovna, i vriemenita, i vazda s' pravim obećanjem pripravno je prisladku tvoju uspomenu u srdcima svojim uzdržavat, gojit, i potomcima svojim neokaljanu ostavit… Ajde, duso blažena, raja - neba, nego svieta dostojnia; ajde, i uživaj kraljestvo nebesko od vieka dobrim od Boga pripravljeno! I koi neimaš, kako se bogoljubno pouzdajemo, od nas potriebu, kano od tvoje sreće stanovit, a za tvojim mogućim kod Boga, sviuh nas Otca dobrostivoga utočišće pomozi, da i mi budemo dostojni s' vriemenom, onamo doprt, kud si Ti, kako zaufano držimo, dospio! U tvoju utrobu polažemo, i tvojoj pažnji priporučujuć pridajemo, sretna zemljo, ovi neprocieni amanet tiela, ovo plemenito djelo Tvorca nebeskoga; lahka budi mu, i mirna, i koja s' blagosovom božiim sjeme u te stavljeno stostruko vraćaš, učini, da mlogi mjesto jednoga, Agustina njemu se slični rode, a njega čuvaj, i pazi, dok ga trublja najposliednja neprobudi, da i tielom slavan na dan veliki suda uskrsne!! Ti pak zemljo, i miesto, gdie je veliki Agustin ukopan, bit ćeš svedjer porad toga kod sviuh s' blagosovom poštivana.” Svaka se obvršivši, u odredjeno mjesto staviše les, ili škrinju mrtačku, koju puk obilne roneć suze celivat nepristadoše, i cvietjem obilato obsipat.

Spomenik nad grobom: Blago-Pokojnik još na mlogo pria za života svoga učinio je sebi nadgrobni natpis na četverouglastom komadiću karte pergamene (kožne) u latinskom jeziku, koi ovako u Slavjanskom zvoni: ,,U ovom grobu slavnog Uskrsnutja dan čeka tielo fra Agustina Miletića, Bkpa Daulianskoga, i Namiestnika Apostolskoga u Bosni. Umrih na dan … 18.. Mieseca … Srpnja … God. … 1831… Ovaj natpis u sudić (čašicu) cakleni pozlaćeni stavio je s' desnu stranu glave pokojnika, i to izvrnuto, da se ne bi od vlage pokvario, fra Marian Šunjić, za tada Župnik od Županjca, koi je život njegov u latinskom jeziku krasno opiso. Gornjem nadpisu Bkpovu sličan je i z' dvora na kamenu izrezan, latinski, koi se ovako u naš jezik priokreće: ,,Zašto se raztvaram ovdie plemenito privisokoga Tvorca, djelo? – Zato da priobrazivši se ovo umrlo, slavnom neumrlostju odieje se, tielo.” Latinski: ,,Cur hic resolvor summi nobile Opificis Opus? – Transfiguratum, scilicet, ut mortale hoc, gloriosam induat immortalitatem.” Sva, kako je rečeno, dovršivši se, vratiše se puni tuge, i praznine na svoja miesta, i mlogi ondie ostadoše do sutona večernjega, moleći Boga i plačući…

Na grob pokojnoga činio je dovuć ogromni kameniti križ adži Ćato Čizmić na svojim volovima. Eto koliko je i kod turakah, i to prednjakah vriedio. A kasnie prinešene su bile i kamenite ploče iz Fojničke Crkve, s' nesudjene njegove grobnice, s' nadpisom, i s' grbom, (kako gori); koje su na grob položene, al' su kasnie od nepogode vriemena popucale, i smrvile se. I grob je bio pristojno ogradjen.

Grob mjesto hodočašća: Sviet Katolički, a i drugi od naše vjere oli polovično, oli sasvim razlučeni, pričesto u svojim bolestima, i drugim nevoljama, napastima, dolazili su na grob rečeni, svaki po svom načinu Bu se molili, lieka u boli tražili, i zahvalnosti (?) zadovoljni svojim se kućam vraćali: Da pače kamenje od Križa, i grobnice strugali, u vodi pili, i kućama za potriebu nosili. Ovakih sviedočanstvah moglo bi se na hiljade izbrojit, i navest.

Završenje: Pok. Miletić imo je priliku svoju, koju je malo tko vidio za njegova života, jer ju je poklonio f. Ilii Starčeviću. Slika njegova potječe iz njegove mlade dobe; tj. kad je posto Bkp. koju su mu, možda brez njegova znanja, izradit učinili njegovi sudrugovi: Bošnjaković, i Kujundžić. Ova slika zanemarena, zabačena, zato vrlo pokvarena, i nastojanjem najvećma O. M. P. f. Nikole Krilića bosanskog državnika jest u B... na novo po svom originalu prislikana, i nalazi se u Gvardianatu Fojničkomu. Prikazuje Miletića u mladenačkoj dobi, da bi ga tko, koi ga je u starosti poznavo, jedva pogodio, osim ozbiljnosti, i krupnih obrvah… Pria smrti na 5 –6. god. dobavio je i sliku svoga Sv. Imenjaka i Odvjetnika Agustina Naučitelja S. Crkve, koja je gledajući ju, uprav priličila Miletiću pod stara doba, konda je htjeo da njega slikaju pod drugim typom; jer osim, u sliki, brade, posve je na njega nalik. Ovu sliku, kasnie, neznam zašto dadoše Ivanu Sahatčii, u Sarajvo: što se meni čini odveć čudno, a još većma sramotno. A iz nje mogla bi se Miletića dosti pogodit. Evo danas (18. Srpnja, 1881.) uprav svršuje se petdeset godišnjica od njegovog blaženog počinutja, kako je Bogu dušu prido, i otišo uživat kod Istoga vjekovito zasluženu slavu! Potriebito je daga se svak osobito spomene!... Fojničkoga Samostana Otci su uviek želili, a i danas su u istoj želji, da mu se nezaboravni ostanci u Crkvu istog Samostana prinesu; al buduć, da još neima za to posebnog mjesta, kako bi se pristojalo, a jer Bratja redovnici Livanjskog Samostana to su priredili, i odredili još ove god… prinjet ga u Crkvu, i mjesto za to namješćeno; zato… Ovo imado upisat premda slabo, i nepodpuno na uspomenu taku kakvu, muža privriednoga, koga vjekovi jedva daju; u znamen zahvalnosti, i koi me je, ko' i drugu svu, mladjariu otčinski ljubio, i često darovima obsipao!

Završujem ovo neuredno djelce riečima zlatousnoga f. Mariana Šunjića: ,,Perennet gratissima, optimi Praesulis, memoria in benedictione”!!! ,,Nek obstoji priugodna uspomena nezaboravnoga Bkpa-Miletića – vjekovito blagosovljena!”… Tako budi! – Amen!

I ja Pisa' .. dovrših na 18. Srp. 1881. – u Fojnici

f. B. P.   (potpis) na vjekovitu uspomenu!

Bio je rasta kipa osrednjega, više na mršavost nego na pritilinu prignutog: stasa, upravna, i uzorita; glasa kriepka, i ugodna bilo u govorenju, bilo u sv. pievanju i lica ljubka, ali veličanstvena, očiu svietlucavih, i kroz velike guste obrve strieljajućih, iz kojih ipak blagost ne usilovana, nego naravna prosievaše, i srdca svačia k' sebi pritezaše.

Nalazim u matici od mrtvih župe Fojničke, da je mloge mrtvace, osobito god. 1814. Miletić svojom rukom pripiso, osobito od br. 159.